Utvara devojke u vencanici koja se nocu može videti na putu, vezana je za selo Koprivnica u opštini Zajecar. I u ovom slucaju narod...
Utvara devojke u vencanici koja se nocu može videti na putu, vezana je za selo Koprivnica u opštini Zajecar.
I u ovom slucaju narodom kolaju razne price od toga da je to duh mlade koja je pre 50 godina poginula u saobracajnoj nesreci putujuci na medeni mesec do price da je to duh devojke koja se obesila kada ju je, pred samo vencanje, ostavio verenik.
Tragom ove legende obreli smo se u Negotinu, kod coveka M.S. (42) kome je susret sa mrtvom devojkom promenio život iz korena i koji posledice tog susreta oseca i danas:
- Bilo je to 1996. godine. Vracao sam se u Negotin sa puta. Kako se približavala ponoc, bojao sam se da slucajno ne zaspim, jer me je umor savladavao nakon više sati vožnje. Zato sam u kolima odvrnuo radio ne bi li me glasna muzika i glas spikera držali budnim. Na putu je bilo i neke izmaglice, što mi je još više otežavalo vožnju. Odjednom sam, uz ivicu kolovoza ugledao devojku, obucenu u belo, kako me stopira. Na trenutak sam pomislio šta li ova ovde traži kada u blizini nema ni jednog sporednog puta? Stao sam i ona me je pitala da li bih mogao da je povezem do Negotina.
Pristao sam i ona je ušla u kola. Torbicu, koju je nosila, kao i svoju belu jaknicu, spustila je na zadnje sedište. Kada je sela pored mene, prošli su me žmarci. Devojka je bila izuzetno lepa. Duga smeda kosa u talasima joj se spustala preko celih leda. Ugasio sam radio i celim putem do Negotina smo pricali o svemu i svacemu. Rekla mi je svoje ime i da je iz jednog krajinskog sela. Išla je u posetu vereniku, kome se nije javila, jer želi da ga iznenadi. Iskreno, uživao sam u njenom društvu i razgovoru. Ja sam inace oduvek bio stidljiv i smušen sa ženama, tako da mi je blizina ove lepotice itekako godila.
Ostavio sam je u centru Negotina i otišao kuci. Sutradan, kada sam ponovo ušao u auto, na zadnjem sedištu video sam njenu belu jaknu. Ocigledno ju je zaboravila. Smesta sam promenio sve planove i krenuo ka selu za koje mi je rekla da u njemu živi. Sav sam treptao iznutra što cu je ponovo videti. U selu su mi objasnili gde je njena kuca, ali su me gledali nekako cudno kada sam spomenuo njeno ime. Kucu sam lako našao. Parkirao sam auto i pozvonio na vrata. Otvorila mi je žena ispijenih, upalih obraza, na cijem licu sam odmah primetio veliku tugu. U momentu sam shvatio da joj je to majka, jer je imala istu onu lepotu, doduše vremenom istrošenu. Kada sam joj rekao koga tražim, žena je pocela da place.
„Sine – rekla mi je – ona je umrla pre 7 godina.“
Nisam shvatio u trenutku:„Kako umrla? Pa sinoc sam je odvezao u Negotin. Zaboravila je jaknu u mojim kolima. Evo je.“
Kada je videla jaknu žena je pocela još više da place. To je zaista bila njena jakna. I to ona u kojoj je sahranjena. Uvela me je u kucu, gde sam njoj i njenom suprugu ispricao citavu pricu. Oboje su plakali sve vreme. Devojka koju sam sinoc vozio u kolima, poginula je u saobracajnoj nesreci pre 7 godina. Stvarno je imala verenika u Negotinu. Na kraju su me odveli na groblje. Na velikom crnom mermernom spomeniku pisalo je njeno ime. Sa njega mi se smešila isto onako kao i sinoc u kolima“, prica nam M.S svoju neverovatnu pricu sa ivice nestvarnog.On se nikada nije ženio. Kaže da ne može zamisliti drugu ženu osim nje.
Na grobu devojke koju je sedam godina posle smrti vozio kolima stalno ostavlja crvene ruže.
Nama se cinilo da žarko želi još jedan susret s njom. Verenika nismo uspeli da pronadjemo.
COMMENTS