P osmatrao ih je . Sakriven iza obližnjeg žbuna, nije skidao pogled sa nevine devojačke igre i prizora golih tela koja su se izazovno...
Posmatrao ih je. Sakriven iza obližnjeg žbuna, nije skidao pogled sa nevine devojačke igre i prizora golih tela koja su se izazovno presijavala na bledoj mesečini. Smeh je smetao osetljivim ušima i izazivao izraz mržnje na njegovom gotovo bebastom licu. Kupale su se u jezercetu u kome je učio da pliva. Sve što je u tom trenutku osećao prema njima bila je odvratnost. Raskalašane i nepristojne bludnice. Morao je da ih kazni! Mama mu je od malena govorila da su žene zlo i da ih se kloni. Znao je da je zaslužio svu bol, sve batine koje je dobio od nje. Sve joj je opraštao, čak i kad mu je slomila vilicu, jer je rekao da mu se sviđa jedna devojka. Doručak, ručak, večera – batine. Najviše je, međutim, volela kada je on nju tukao, zato bi mu svaki Božić poklanjala novu igračku za nanošenje bola. Obožavala je bič, ali je najčešće tražila da je udara pesnicama. Satima. Imao je snažne ruke, jer ga je kao dete terala da udara vreću kako bi ojačao. Kada nije želeo da je sluša, ona bi tukla njega, dok je ne bi konačno poslušao. Batinjanje majke je počelo kada je napunio četrnaest godina. Često ga je molila da ne staje, dok jednom stvarno nije prestajao. Udarao ju je i udarao. Masnice na njenom telu šarenile su se kao mozaik. Vrištala je, dok joj je njegov zlatni prsten kidao kožu sa leđa sve brže i brže, ostavljajući duboke ožiljke. Znao je, ako prestane, neće biti u stanju nikada više da je udari. Pršljenovi kičme su krckali glasnije od suvih grana koje su tada pokrivale zemlju oko kuće zabačene u šumi. Imao je osećaj da će mu glava eksplodirati. Od zvukova lomljenja kostiju, od besa, od vrištanja koje je postajalo sve isprekidanije. Onda je sve to odjednom prestalo. Tišina je ispunila prostoriju do samog tavana. U momentu kao da su i insekti zadržali dah. Hladnoća mu je grčila prste dok je dovlačio sekiru iz šupe. Jednim preciznim udarcem, odvojio je glavu od trupa, da bi prešao na udove. Kapljice su se raspršile u vazduhu nalik malim crvenim vatrometima. Krv se u mlazevima slivala sa stola. Kada je završio, seo je i dugo posmatrao reščerečeni leš žene koja mu je bila sve u životu. Nije plakao, samo je obuhvatio kolena i ljuljao se. Polako i ritmično. Napred – nazad.Nakon nekoliko dana, smrad se počeo širiti. Prazan, staklasti pogled kao da ga je i dalje optužujuće pratio. Kada više nije mogao da ga podnese, zakopao ju je u bašti.
„A daaaj, fuuuj!“ oglasila se Džesika. Reči su se utopile u preteće zvukove koje je proizvodio šumski orkestar vetra i noćnih životinja. Vatra je tiho pucketala. Mark je prevrnuo očima na neočekivanu upadicu, dok je Džesika gledala duboko u njih. Bile su crnje od mraka koji ih je okruživao i razlog njene fasciniranosti ovim tipom. „Zar nismo rekli bez upadanja u reč? Koji je tvoj problem bogte?!“ „Pa, kada je odvratno“, pravdala se devojka. „Tražile ste urbanu legendu, zar ne?“ Ponoć se približavala. Trebalo je to da bude noć za pamćenje. Četiri tinejdžera volela su sve što je nekonvencionalno. Što je kul i, po mogućstvu, originalno. Mala ekipa se odlučila za doček Nove Godine uz horor. Zašto bi samo Noć veštica morala tako da protekne? Sendi i Džesika su bile drugarice, a momke su poznavale sa foruma užasa. Pošto su im se činili simpatični a imali su ista interesovanja, odlučile su se za zajedničko kampovanje. Doček na malo drugačiji način. „Da.“ „Da nastavim, ili ćemo sada da filozofiramo koliko je odvratno to što je uradio?“ „Nastavi“, Džesika je spustila pogled, dok se Sendi kikotala. „A, šta se ti smeješ?!“ „Smešni ste mi. Kao da ste mala deca.“ „Gde je Dejv?“ iznenada je upitao Mark. „Zar ne čuješ kako hrče u šatoru? Znaš da je večiti partibrejker.“ „Zašto je onda, uopšte, i dolazio?“ „Kada je čuo da idem i ja, nije postojala sila da ga u tome spreči“, teatralno se pohvalila Sendi. „Ima li nešto između vas?“ ubacila se Džesika. „Da, u njegovim snovima!“ Svi su se nasmejali. „Onda? Da nastavim?“ „Nastavi!“ viknule su jednoglasno.
Znači, lik ih je posmatrao, kao i sve ostale ljude koji su dolazili tu da se kupaju. Tog leta je napunio devetnaest godina. Priče o ludaku koji je živeo sam brzo su dospele i do grada. Klinci su smislili „ispit hrabrosti“, koji je svaki od njih morao da položi. Otići do kuće u šumi, zakucati na vrata i sačekati da neko otvori. To mu je bila sreća. Nakon što je nekoliko dece pošteno uplašio hvatajući ih za rukav pre nego što bi uspeli pobeći, počeo je da preživljava tako što je krao stvari od turista i prodavao ih upravo tim klincima. Koliko god da su ga se plašili, toliko su ga gotivili, jer im je davao cigarete i alkohol. Devojke su cičale, prskajući se hladnom vodom dok je bes u njemu dostizao vrhunac. Istrčao je iz skrovišta i najbližoj razvalio takvu šamarčinu da je na mestu pala u nesvest, drugu je zgrabio za zglob gotovo joj iščašivši rame, ali treća je krenula da beži. Potrčala je u mrak grabeći rukama kao slepac. Zgrabio je sačmaricu i opalio joj hitac u leđa. Grimizna boja razlila se po vodi, kao mastilo po papiru. Vezao je preostale dve devojke konopcem i hladnokrvno ih potrpao u kombi. Držao ih je u podrumu sa još tri nesretnice, koje je ranije kidnapovao. Jedna je konstantno sedela u ćošku i lupala glavom o zid. Čelo joj je bilo krvavo, a iz usta joj je curila pena, kapljući joj sa brade kao pljuvačka bebama. Druge dve zarobljenice su „novajlijkama“ objasnile da je ta sirotica najduže tamo i da su je takvu zatekle. Nikad nije ni reč progovorila, retko je jela, a uveče je ili lupala o zid ili vrištala bez ikakvog vidljivog razloga. Šake su joj takođe bile raskrvavljene, što je svedočilo o tome da je i njih koristila za udaranje o zid. Svako veče, jednu od njih bi drogirao i izvodio iz podruma. Šta im je tačno radio ni jedna nije umela da kaže, ali i o tome postoje priče.
„Meni se piiiški!“ dreknula je Džesika. „Ja u ovo ne verujem“, Marku je već bilo dosta njenog prenemaganja. Sendi se trgla kao da se pred njom pojavilo čudovište. „Ti, bre, nisi normalna, majke mi!“ „Idi pišaj!“ „Bože, kako si nekulturan“, napućila je usne. „E, ‘ajde stvarno... idi...“ „‘Ajde saaa mnooom...“ „Joooj!“ „Mark, koliko je sati?“ „Otkud ja da znam?!“ „Pa... mislila sam...“ „Previše ti razmišljaš.“ „Idemo tamo iza drveta, ali požuri, želim da čujem nastavak priče“, nestrpljivo ju je požurkivala Sendi.„Možda vam je i ne ispričam...“ promrmljao je sebi u
bradu.
Dejv je i dalje ujednačeno hrkao. Hrkanje mu je zaista nalikovalo pilanju drveta. Sova na grani se promeškoljila i ispustila umorno „hu“. „Evo naaas“, iritirajući glas se prolomio dalje nego što je iko od njih očekivao. „Ups“, dodala je tiše. „Nekad si stvarno gora od deteta“, zaključila je Sendi. „Nastavi“, duo se okrete prema Marku. „Važi, ali budete li me još jednom prekinuli, ostaćete bez priče!“ „Nećemo... obećavamo“, Džesika reče u ime obe.
Ritmično kuckanje šivaće mašine presecao je tihi zvuk gitare. Plač je bio prigušen krpom koja joj se nalazila u ustima. „Bićeš najlepša od svih!“ promrmljao je više sebi u bradu, nego što se obraćao njoj. Prišao je i ne baš nežno krenuo da čupa odeću sa njenog tela. Zatvorila je oči da ga ne vidi, ali miris jakog ženskog parfema podsećao ju je na njegovu blizinu. Šanel broj 5. Taj čuveni, izlizani, dobro prepoznatljivi Šanel broj 5. Dodir njegovih prstiju na grudima joj se gadio. Grubi pokreti su je boleli. Koža joj je gorela kao da se spontano zapalila. Prislonio joj je nešto uz telo. Kada je otvorila oči ugledala je haljinu na cvetiće. Osetila je kako joj stavlja i šešir na glavu. „Lepa si kao lutka“, smešio se, a ona je ugledala praznine u ustima. „Hoćeš li da budeš dobra?“ Gledala ga je sa čuđenjem. „Pitao sam te nešto“, lupio joj je šamar. Crveni otisak šake na njenom belom obrazu nalikovao je na leptira. „Pitaću te samo još jednom... hoćeš li da budeš dobra?“ Klimnula je naglo glavom, osećajući kako joj je vratni pršljen neprijatno krcnuo. „Zašto su ti usta tako mala?“ Nije u potpunosti razumela pitanje, samo je razrogačila oči u čudu. Udarac koji je usledio doveo je do toga da se krpa u ustima natopi krvlju, a usne naglo oteknu. Izvadio je išarano platno. „Jaaao, kako je leeepo“, uzviknuo je sa oduševljenjem deteta, prevrćući oči u ekstazi. Pljunula je dva zuba. Zaigrala su po podu nalik kockama u kazinu. Besan pogled bio je potpuno suprotan reakciji koja je do malopre preovladavala njegovim bićem. „Zašto si to uradila?“ zarežao je.
Uzeo je klješta i isčupao joj nokat sa palca, cimajući alat levo-desno ne bi li olakšao posao. Nije ništa osećala pod dejstvom droge, tako da je samo posmatrala u neverici bespomoćno se trgnuvši nekoliko puta. Posle toga se ničega nije sećala, kao ni jedna pre ili posle nje. Uskoro su im svima tela bila prekrivena masnicama. Nekontrolisani izlivi besa njihovog mučitelja ostavljali su jasan trag. Kako je vreme prolazilo, bile su sve više nalik porcelanskim lutkama. Jarko crvene, podbule usne, tup pogled. Nokti na rukama su im nedostajali, isto kao i kosa sa glave. Sve odreda ih je obrijao na ćelavo, kako bi mogao da im stavlja periku po želji. Ta igra je trajala nekoliko meseci. Pojam o tačnom vremenu su već davno izgubile, kada im je jedne noći doneo pet kutija. „Srećan Božić!“ uzviknuo je. Zbunio ih je. „Šta čekate? Otvorite poklone!“ poremećeno se smejao, neprekidno otvarajući poluprazna usta. Nedugo zatim svaka devojka je držala po jedno oružje. Naučile su da se ne opiru naredbama. Arsenal je bio prilično šaren. Katana, pištolj, lovački nož, bejzbol palica i sekira. „Neka igra počne“, ovog puta je vrisnuo. Nisu znale o čemu govori. „Koja od vas preživi, puštam je na slobodu“, cerekao Kao da je to bila komanda na koju su dugo čekale, sve odjednom krenuše na njega.
„I?“ radoznalo je upitala Sendi, trepnuvši od uzbuđenja. Mark je skinuo majicu, kako bi se pred šokiranim pogledom devojaka ukazao trup prepun ožiljaka, razvukao usta u širok osmeh pun veštačkih zuba i rekao.
„NISU USPELE DA ME UBIJU!“
„NISU USPELE DA ME UBIJU!“
COMMENTS