S redinom dvadesetih godina ubistva u SAD, pogotovu u San Francisku, sama po sebi i nisu bila neka naročita senzacija. Novine su bile p...
Sredinom dvadesetih godina ubistva u SAD, pogotovu u San Francisku, sama po sebi i nisu bila neka naročita senzacija. Novine su bile prepune izveštaja o zločinima, a mrtvačnice su bile pretesne da bi prihvatile sve leševe. Događaj koji se zbio početkom leta 1926. u Ulici Pirs, koja vodi ka zalivu San Franciska, spadao je u red onih koje su novine jedva i registrovale u rubrici "Ukratko". U tom trenutku ni policija nije slutila da će ubistvo usedelice Klare Njumen, stare šezdeset godina, čiji je leš otkriven u njenoj kuhinji, biti uvod u noćnu moru žitelja San Franciska. Leš Klare Njumen, koja je živela sama u prostranom stanu, otkrio je njen sestrić Merton, koji je stanovao u istoj zgradi sa ženom i sinom. Njegova tetka je tog dana oglasila u novinama da izdaje stan, koji se nalazio pored njenog, a već u deset časova ujutro pojavio se klijent koji je bio zainteresovan da ga iznajmi. U trenutku kad je on zazvonio, Merton se nalazio u tetkinom stanu. Klara se izvinila i otišla da vidi ko zvoni. Merton je kroz otvorena vrata čuo da se pridošlica najpre predstavio prijatnim baršunastim glasom a zatim ju je zamolio da mu pokaže stan. Delovao je, koliko je mogao da oceni, uljudno i poslovno. Klara je doviknula sestriću da ide da "pokaže gospodinu stan" i Merton je, osećajući se suvišnim, krenuo u vrt, u kojem ga je čekao započeti posao oko uređenja travnjaka. Čuo je tetku kako veselo čavrlja sa pridošlicom, dok su se peli stepenicima.Pola sata kasnije neki muškarac je napustio zgradu kroz sporedni ulaz i umalo se nije sudario sa Mertonom. Bio je pomalo iznenađen, ali je klimnuo glavom i rekao: "Ubuduće ćemo se češće viđati. Bićemo susedi". Osmehnuo se i Merton, koji je po glasu prepoznao klijenta svoje tetke, mahnuo mu je rukom u znak pozdrava i nastavio sa poslom. Taj čovek nije mu se dopao već na prvi pogled, ali nije umeo da objasni sebi zašto. Bilo je već podne kada je Merton primetio da mu nedostaje tetka ili bolje reći njena limunada. Ona je uobičajavala da svakog dana dolazi u vrt sa bokalom hladne limunade i da u hladovini provede vreme do ručka prelistavajući novine. Već je bilo 13 časova, a tetka se nije pojavila. Zabrinut, Merton se popeo na drugi sprat. Nije je našao u dnevnoj sobi pa se uputio u kuhinju. Zatekao je kako leži na podu. Na njenom razgolićenom vratu primetio je tragove davljenja. Bila je mrtva. Pozvao je policiju. Policijskog inspektora poručnika Čarlsa Dalija najpre je zanimalo kako je izgledao klijent gospođe Njumen. Merton nije mogao da mu pruži neki precizniji opis jer ga je video samo na trenutak, u vrtu. - Bio je srednjih godina – rekao je Merton. – Imao je punačko lice, tamnu kosu i istu takvu boju očiju. Na sebi je imao plave pantalone i svetlo-smeđu košulju. Bio je srednje visine. Delovao je prilično stameno. Na njegovom telu dominirale su snažne ruke, duge kao u gorile. Bilo je to i više nego što je inspektor očekivao da će čuti od Mertona, ali istovremeno nedovoljno da bi se na osnovu takvog opisa moglo preduzeti nešto u operativnom smislu. Naredno inspektorovo pitanje odnosilo se na imovno stanje gospođe Njumen. Mertonova tetka Klara, usedelica, živela je od prilično visoke rente koju je ostvarivala kao vlasnica imanja u okolini San Franciska i spadala je u srednje imućne žitelje San Franciska. Dopunske prihode ostvarivala je preko kirije, izdajući stan koji se nalazio iznad njenog. Merton nije tačno znao koliki su bili njeni ukupni prihodi, ali je bio siguran da novac nije držala u kući već u banci. - Da li je posedovala skupoceni nakit? – bilo je sledeće inspektorovo pitanje. - Ne. Tetka u principu nije volela da se kinđuri. Sav nakit koji je imala potiče iz vremena dok je još bila devojka. Ne znam tačno koliko je vredeo, ali pretpostavljam ne mnogo. Ono u šta sam siguran, to je da je bio demode jer ga je sama zvala "zlatnom starudijom". - Da li je gospođa Njumen imala lične neprijatelje? - Koliko znam ne. - Da li ste primetili nešto neuobičajeno u njenom ponašanju u poslednje vreme? -Ne. - Kuda se obično kretala van kuće? U poslednje vreme je retko izlazila, od kada je njena najintimnija prijateljica, gospođa Meri Smit, udovica, sa kojom se intenzivno družila, doživela saobraćajnu nesreću i ostala nepokretna. Njeno najduže odsustvovanje od kuće bilo je na satdva jednom nedeljno, kada je i odlazila do Meri da je obiđe. - Hvala, to bi bilo sve, za početak – rekao je inspektor i još jednom je izrazio Mertonu saučešće zbog tetkine smrti pre nego što je napustio stan. Nije bilo nikakve sumnje da je Klaru Njumen zadavio klijent koji je pročitao njen oglas u novinama i došao da iznajmi stan. Nedostajao je, međutim, motiv. Uz Mertonovu pomoć, policija je ustanovila da ubica nije uzeo ništa iz stana. U tašni Klare Njumen, koja se nalazila na vidnom mestu, na jednoj vitrini, pronađena je novčanica od sto dolara. Kutija u kojoj je držala nakit bila je netaknuta.
U međuvremenukuće. Čak nije skinuo sa njenih ušiju skupocene zlatne minđuše i vrednu ogrlicu s vrata. Bila je silovana poput Klare Njumen i Laure Bil – posle smrti. Policija nije pronašla nijednog očevica koji je video manijaka da ulazi ili napušta zgradu. Dani su prolazili, policija je tapkala umestu. U San Francisku je rasla panika jer je se samo tri dana posle ubistva Lilijen Mari ponovo oglasio manijak, i ovom prilikom u ulozi klijenta. Ne sluteći ništa, Amelija Stoun, stara 62 godine, udovica, otvorila je vrata nepoznatom muškarcu, koji je držao u ruci novine, previjene tako da se na njima mogla videti oglasna stranica, na kojoj su bile zaokružene neke od ponuda. Ona nije bila preterano društvena osoba, niti je pak imala naviku da čita novine, a posle muževljeve smrti ni da redovno sluša radio. Kako je kasnije sama priznala, nije uopšte znala ono o čemu je inače čitav grad brujao – da nepoznati manijak, koji se pojavljuje u ulozi klijenta zainteresovanog za iznajmljivanje stana, ulazi u kuće i da u njima davi, a zatim siluje pretežno vremešne žene, u koje je i ona spadala. Ona je povela klijenta uz stepenice da mu pokaže stan. Kad su ušli, klijent je odjednom ustuknuo – ugledavaši na merdevinama čoveka koji je popravljao svetlo. - Sijalica ne radi pa sam pozvala majstora da tu stvar sredi – rekla je izvinjavajući se Amelija. - Žao mi je, gospođo, ali stan mi ne odgovara jer je dnevna soba okrenuta prema severu – rekao je klijent, naglo se okrenuo i gotovo trčeći napustio zgradu. Amelija je tog dana imala sreće. Slučaj je prijavio policiji majstor koji je došao da popravi svetlo. Njegov i Amelijin opis nepoznatog muškarca u potpunosti se slagao sa onim koji je dao policiji Merton, sestrić Klare Njumen.
Policija je pretražila svaki pedalj Amelijinog stana, ali nije pronašla ni jedan otisak nepoznatog posetioca. Samo mesec dana kasnije, u kvartu Almeida, stotinak metara dalje od stana Amelije Stoun, manijak je zazvonio na vratima porodice Peri. Vrata mu je otvorila Alisa, petnaestogodišnja učenica. - Da li vi izdajete stan? – upitao ju je nepoznati muškarac. - Ne – rekla je devojčica. Ne obazirući se na njene reči, on ju je ugurao u stan i zalupio vrata. U trenutku kada se ustremio na uplašenu devojčicu i počeo da je davi iznenada se pojavila njena majka, koja se vratila iz kupovine. Ubica je skinuo ruke se Alisinog vrata, odgurnuo njenu zabezeknutu majku koja mu se nalazila na putu i trčeći napustio kuću. Policija nije pronašla ni jedan otisak manijaka u stanu Perijevih, ali je došla do dva, kako joj se činilo, dragocena zaključka. Prvi, da on prati svoje žrtve pre nego što ih napadne. On je bio siguran da u stanu Perijevih nije bilo nikog sem Alise, pre nego što se odlučio za napad. Da Alisina majka, gospođa Anita Peri, nije zaboravila kreditnu karticu i vratila se sa pola puta do prodavnice u koju se uputila, najverovatnije da ne bi zatekla ćerku živu. Drugi zaključak je bio da ovaj seksualni manijak ne napada samo vremešne žene, nego svaku nezaštićenu ženu, bez obzira na njene godine. Opis koje su dale policiji Anita i Alisa Peri nije se razlikovao od onih koje je policija već imala. Samo dva dana kasnije manijak je izveo novi napad u Aveniji Djubok. Alisa Vilberg te večeri čitala je u krevetu neki petparački roman čekajući da se vrati njen suprug Džordž koji je stotinu metara dalje pomagao u garaži jednom svom susedu da otklone kvar na kamionetu. U jednom trenutku ophrvao ju je san. Prenula se kad joj se učinilo da se neko šunja po sobi. Otvorila je oči i na svoje zaprepašćenje ugledala je nekog nepoznatog muškarca kako joj prilazi. Uspela je samo da vrisne pre nego što je nepoznati zasuo kišom udaraca po licu. Džordž Vilberg je čuo na ulazu u stan krik svoje žene i trčeći se uputio prema spavaćoj sobi odakle je on dolazio. U trenutku kada je ušao u sobu ugledao je u krevetu suprugu čije je lice bilo umrljano krvlju, a iz nosa joj je liptila krv. Na prozoru je ugledao siluetu nekog muškarca kako skače. Potrčao je niz stepenice u nadi da će ga zateći na zemlji, povređenog, jer je visina sa koje je skočio bila skoro dva i po metra, ali ga nije našao. Opis napadača koji je dala Alisa Vilberg nije bio baš najprecizniji – što je i razumljivo – ali se i tako nepotpun uklapao u sliku koju je policija već formirala o njemu. Nastupilo je zatišje, ali ne za dugo. Dvadesetak dana kasnije manijak je počinio novi zločin, ovog puta u Santa Barbari, udaljenoj od San Franciska preko 450 kilometara. On je noću upao u hotelsku sobu u kojoj je odsela Oli Rasel, prišunjao se njenom krevetu, ali ne baš mnogo spretno, kao što to nije učinio ni u San Francisku, i njegova žrtva se probudila, baš kao i Alisa Vilberg, pre nego što je stigao da je ščepa svojim snažnim rukama za vrat. Između bunovne žene i napadača razvila se potom žestoka borba. Napadač i njegova žrtva razmenjivali su udarce ćutke, ali prilikom rvanja preturili su noćni ormarić, a potom i sliku koja se nalazila na zidu. Ova dva treska probudila su gosta koji se nalazio u susednoj sobi. On je ustao iz kreveta i krenuo da proveri šta se to dešava. Vrata sobe Oli Rasel bila su poluotvorena. Videći kako se na sred sobe ćutke gušaju muškarac i žena, on je zaključio da se radi o obračunu između supružnika ili ljubavnika. Smatrajući da bi bilo krajnje neumesno da se meša, tim pre što žena nije dozivala pomoć, vratio se u svoju sobu. Pošto se više nije čuo nikakav šum, nastavio je da spava. Manijak je u međuvremenu uspeo da zada ženi nekoliko snažnih udaraca pesnicom po licu od kojih se skoro onesvestila. Čim je prestala da mu pruža otpor, on ju je ščepao za vrat i udavio. Posle obljube napustio je hotelsku sobu. Virdžil Vilson je dolijao u Vinipegu
Četiri dana kasnije u Ulici Oklend nađeno je beživotno telo Meri Nezbit, stare 47 godina. Bila je zadavljena pa silovana. Nije bilo nikakve sumnje da je ubistvo počinio isti manijak. Policija je uspela da nađe dva očevica koja su zapazila ubicu sa novinama u rukama kako zvoni na ulaznim vratima Meri Nezbit i kako pola sata kasnije napušta njenu kuću. Tri dana kasnije, u Stoktonu, koji se nalazi 160 kilometara i dalje od San Franciska, manijak je počinio novi zločin: zadavio je a potom silovao 76-godišnju Izabelu Galjegos. Ni u njenom stanu ubica nije ostavio nijedan svoj trag. Ovo je već bilo i previše. Panika je počela da se širi po Kalifomiji poput požara. Skoro sve vodeće novine obrušile su se na policiju, otvoreno je optužujući za nesposobnost. Manijak se pritajio sve do 19. oktobra. Tada je u Portlendu otkriven novi leš – Beate Viters. I ona je bila vremešna osoba, i ona je izdavala stan, i nju je posetio muškarac sa novinama u rukama, zadavio i potom silovao. Sutradan se dogodilo novo ubistvo, ovog puta u San Francisku. Žrtva je bila Mejbel Fluk, koja je takode izdavala stan. Dvadeset i dva dana kasnije, na jugu Kalifomije, u mestu Belingam, manijak je napao stanodavku po imenu Marej, ženu srednjih godina. Ne sluteći ništa ona ga je pustila u kuću. Dok mu je pokazivala stan on joj je zašao sleđa i snažno je uhvatio za gušu. Bremenita Marej je uspela da se sa krajnjim naporom oslobodi njegovog stiska i počela je da vrišti. Susedi koju su čuli njen vapaj dotrčali su, ali bilo je kasno – manijak je nestao. Naredno ubistvo manijak je izvršio ponovo u San Francisku. Ovog puta se opredelio za četvrt u kojoj su stanovali imućniji građani, a za žrtvu je odabrao bogatu udovicu Florens Manks, koja je stanovala u Ulici Fulton. Bila je to repriza ranijih zločina. Međutim, zapažena je i jedna ne baš mala novina. Dotle ovaj zločinac nije opljačkao ni jednu svoju žrtvu. Sada je sa ruke mrtve Florens skinuo dva dijamantska prstena i iz kupatila uzeo dijamantske minđuše. Na osnovu toga policiji nije bilo teško da dođe do zaključka da mu ponestaje para i da će joj ta okolnost u mnogome olakšati posao da mu definitivno uđe u trag. Prvi korak koji je policija preduzela bio je da pošalje svim vlasnicima draguljarnica u Kalifomiji, kao i u susednim državama, detaljan opis nestalog nakita sa uputstvima kako treba da se ponašaju ukoliko se pojavi neko ko želi da sazna njegovu cenu ili pak izrazi želju da ga proda. I dok je policija čekala izveštaj, manijak nije sedeo skrštenih ruku. On je 24. novembra ubio pa potom, po svom starom običaju, silovao takođe bogatu udovicu Belindu Stak. I ovom prilikom je uradio nešto što dotle nije činio. Posle obljube odvukao je njeno telo sa mesta zločina i sakrio ga je u podrumu, iza jedne peći. Zgradu je napustio sa pozamašnim plenom. Odneo je iz stana njen nakit koji je vredeo preko deset hiljada dolara. Pet dana kasnije manijak se ponovo pojavio u Portlendu. Tu je zadavio pa silovao postariju gospođu po imenu Blanš Majers. Ali, tu je počinio i svoju prvu i fatalnu grešku. Prodao je dijamantski nakit Florens Mans koji je opljačkao u San Francisku. Dve sestre, usedelice, koje su pročitale u novinama da je manijak odneo iz stana Florens Manks nakit, uz njegov detaljan opis, otišle su u policiju da kažu da su takav nakit kupile "ispod ruke" od jednog muškarca, nekog "gospodina Virdžila Vilsona", za koga su tvrdile da je bio prijatan i ljubazan čovek, i da su ga čak zadržale da prespava u njihovoj prostranoj kući jer je bio na proputovanju. On je na njih ostavio izvanredan utisak. Ponašao se "kao pravi džentlmen" i delovao je "vrlo produhovljeno". Policiju je naravno mnogo više zanimala priča o nakitu. Za nakit im je rekao da je to deo iz kolekcije njegove pokojne žene. Nije mu lako da se rastane od njega zbog uspomene na nju, ali kako nema drugog načina da pomogne sirotim i ugroženim Eskimima – odlučio je, teška srca, da ga proda. Taj nakit i onako nema više nikakvu funkciju, a novac koji će dobiti za njega i te kako će dobro doći tom "napaćenom narodu i njihovoj gladnoj deci". Kupujući od njega nakit, "ispod stvarne cene", i sestre Smit su se na neki način osećale ponosno jer su "učinile dobro delo". Ali sada, kad su iz novina saznale pravu istinu, odlučile su da o tome obaveste policiju... Njihov opis "Virdžila Vilsona" odgovarao je u potpunosti portretu manijaka. Sestre Smit su napustile policijsku stanicu srećne što su izvukle živu glavu. Posle ove prevare "Virdžil Vilson" je nestao iz Kalifomije, kao da je u zemlju propao. U junu naredne godine, u Vinipegu (Kanada), u kvartu Kitari Hil, pojavio se jedan muškarac crne kose i tamnih očiju koji se predstavljao kao Erl Nelson. On je išao od vrata do vrata i tražio mirnu sobu u kojoj bi želeo da ostane "do kraja života u duhovnom razmišljanju". Najzad je uspeo da nađe smeštaj koji mu je odgovarao i platio je kiriju za mesec dana unapred. Rano ujutro je napustio kuću i nije se pojavio na doručku, koji je bio uračunat u cenu zakupnine. Došlo je i vreme mčku, ali Erl se ni tada nije pojavio. Nije došao ni uveče na spavanje. Istog jutra, kada je Erl Nelson napustio svoj novi dom, nestala je i četrnaestogodišnja devojčica Lola Kaunen, koja je živela sa majkom u istoj kući. Uveče, kad se vratio s posla Vilijams Peterson, vlasnik kuće, nije zatekao u njoj svoju suprugu. Njeno beživotno telo je našao nešto kasnije u jednoj prostoriji koju su opremali za izdavanje. Bila je zadavljena. Kasnije će se ispostaviti da je posle smrti bila i silovana. Otkriveno je i da u njenom novčaniku nedostaje 70 dolara. Policija je odmah blokirala čitav grad i počela da traga za tajanstvenim Erlom Nelsonom, čiji je podrobni opis imala. Trag mu je nađen u jednoj krojačkoj radnji, u kojoj je kupio novo odelo. Staro, koje je ostavio, bilo je prepuno tragova krvi, a u džepovima su nađeni papiri za koje će se naknadno utvrditi da su odneti iz kuće Petersonovih. U međuvremenu je pronađeno i mrtvo telo Lole Kaimen pod krevetom. Bila je zadavljena i silovana. Lokalne snage reda policije uz pomoć Konjičke policije ubrzo su otkrile da se Erl Nelson, posle kupovine novog odela uputio u severni deo grada, gde ga je do magistralnog puta prebacio kolima neki bračni par. On je tu izišao i posle kraćeg oklevanja krenuo jednim sporednim putem. Nad selom Vakopa, koje se nalazilo pet kilometara udaljeno od kanadsko-američke granice, već se bio spustio mrak kada se tamošnji trgovac Lesli Morgan javio policijskoj stanici u Vinipegu i uzbuđenim glasom saopštio da je muškarac za kojim se traga upravo napustio njegov dućan. Tamo su odmah upućena prva policijska kola. Dvadesetak minuta kasnije primećen je na putu jedan muškarac. Policajci su ga zaustavili i zatražili mu lične isprave. Pri oskudnoj svetlosti uverili su se da je to bio Erl Nelson za kojim su tragali, ali čovek, koji je mirno stajao pred njima, ni malo uzbuđen, zvao se, sudeći prema dokumentima, drukčije – Virdžil Vilson. - Bojim se da je u pitanju neki nesporazum – rekao je muškarac kroz usiljeni osmeh. – Ne znam koga tražite, ali u pitanju je očigledno neka greška. Ja sam Virdžil Vilson, američki državljanin, izletnik, koji je došao pre dva dana da uživa u lepotama vašeg kraja. Bio sam na pikniku i malo sam okasnio. Krenuo sam u Vinipeg, gde sam iznajmio stan, ali sam izgleda pogrešio put. Bio bih vam zahvalan ako biste me prebacili bar do puta koji vodi u grad... - Sa najvećim zadovoljstvom – rekao je vođa patrole i galantno mu otvorio vrata automobila. Vozili su se ćuteći. Kad su ušli u Vinipeg, Vrdžil se odjednom prenuo i paničnim glasom zatražio da stanu kako bi "malo protegao noge" do svog prebivališta. - Moći ćete to da učinite i pri povratku iz policijske stanice, u kojoj ćete morati da odgovorite na neka pitanja – rekao mu je vođa patrole. Virdžil je odmah odveden u pritvor. Tokom noći obavljeno je nekoliko telefonskih razgovora između Vinipega i San Franciska – dok nije utvrđeno da je Virdžil Vilson famozni manijak koji je davio, a zatim silovao usamljene žene u Kalifomiji predstavljajući se kao klijent koji se javlja na njihove oglase, zainteresovan za iznajmljivanje stana. Tačan broj zločina koje je počinio nije mogao da se utvrdi. Policijska procena se kretala između brojki 14 i 22. Nelson je do samog kraja poricao da je bilo koga ubio. Amerikanci nisu insistirali na njegovoj ekstradiciji. Suđeno mu je u Vinipegu za dva počinjena ubistva – stanodavke Peterson i njene sustanarke četmaestogodišnje Lole Kaunen. Izrečena mu je smrtna kazna dve godine posle prvog izvršenog zločina, za koji se pouzdano zna da ga je počinio u San Francisku. Obešen je 5. novembra 1927. godine.
COMMENTS