N oćna straža 31.decembar, 1993. godina, negde u Bosni Svet je bio nepomičan, beo i tih poput smrti. Mitar nervoznim, promrzlim prstim...
Noćna straža
31.decembar, 1993. godina, negde u Bosni
Svet je bio nepomičan, beo i tih poput smrti. Mitar nervoznim, promrzlim prstima zapali cigaretu. Nikada nije voleo zimu i glupave novogodišnje praznike. Loše je spavao poslednjih dana. Preksinoć se probudio skočen od leda, pred samu zoru, da bi mu se vid poigrao sa živcima. Sa prozora ga je posmatralo bledo, gotovo prozirno lice devojčice. Skočio je sa kreveta istog trenutka kada je ugledao, dograbio papovku i izjurio iz stražare. Nikoga nije bilo napolju; ničega. Još jedna prevara umornog uma. Požalio je što se nije ranije vratio sa odsustva. Sada bi bar sa ostatkom jedinice bio na liniji. Bolje je biti i u rovu, pomisli, nego sa još trojicom zgubidana čuvati besmislenu stražu u porušenom selu, slušajući zavijanje beživotnog decembarskog vetra, koji mu je strugao po živcima i činio ga napetim i agresivnim. Trojica zgubidana. Prezrivo pljunu u sneg. Dvojica će se jednog dana poubijati. Damir i Slaviša. Damir mu je išao na živce svojim srbovanjem, stupidnim veličanjem likova i stvari o kojima pojma nije imao. Krupan, ko od brda odvaljen. Puno mišića, a malo pameti. Još gore, kratak fitilj. Slaviša – sušta suprotnost. Sav u hipi fazonu, mršav, bled i usukan. Gitara, Bitlsi, Bob Marli, mir, svi ljudi se vole i slična sranja. Silom prilika tu gde je, mrzeo je i vojsku kojoj je pripadao i njene vojnike. Mitar ih je mrzeo obojicu podjednako. Glupa seljačina i glupi gradski kicoš. Ali treći... sa nadimkom Pop. Mitar mu se divio. Hrabar ,odvažan, bez straha na liniji, sposoban da svakom oficirčiću saspe u lice šta misli. Tip zaista ima harizmu, pomisli Mitar. Prosto se prirodno nametnuo kao vođa. Sve je na kraju krajeva, i poteklo od Popa. Cela suluda ideja. Mitar pogleda u mrtvo belilo, prisećajući se razgovora od pre nekoliko sati. „Nećemo valjda novogodišnju noć provesti stražareći u ovim ruševinama? Recite mi da se šalite“, Pop ih je gledao sa nevericom. Damir se lenjo protegnu na krevetu. „A, šta ‘oćeš da radimo? Da brišemo kući? Znaš dobro koliko ima punktova vojne policije.“ „Mogli bi smo da ostanemo ovde, igramo karte, drmnemo koje pivo...“ Mitar se nadao da će poslušati glas razuma. Popov iznenadni kez, nije međutim slutio na dobro. Mitar je dobro poznavao njegov govor lica. Kad god bi mu se takav osmeh proširio licem, usledio bi neki belaj. „A, da dovedem Renatu, da se malo zabavimo?“ Popov kez je bio sve veći. Damiru se oči zacakliše. „Nije ti to loša ideja“, dobaci. „Nije, ako hoćeš da zakačiš sve polne bolesti koje postoje“, oglasi se Slaviša. „Šta je hašišaru?“ Damir se smeškao. „Bojiš se ženske? Pa sutra možeš poginuti budalo, a da se ne omrsiš.“ „Daj, ne serite“, Pop je bio uporan. „Riba skroz dobro izgleda. Noge da umreš, crna kosa, dobro nije nešto u faci, ali dupe i sise ima se šta videti.“ „Da izgleda dobro, izgleda“, Mitar se složio. „Samo što je pola grada, i tri četvrtine kasarne prošlo kroz nju. Bila je s oficirima za lovu. Mršavi je u pravu, fasovaćemo neku boleštinu.“ Bilo je međutim, kasno. Damir se primio. Slavišin otpor se topio. Pop je bio ubedljiv. Dobar je s Renatom, skupiće love što imaju, pa će je dovesti da se sve petoro fino zabave. Na kraju je Mitar popustio. Pomisao na Renatine snažne butine i kurvinski pogled, bila je ipak primamljivija od zurenja u ledenu pomrčinu. Ili kartanja i opijanja. Ostao je još jedan detalj. Tačnije dva. „Šta ćemo s vodnikom Torbicom? I onim magarcem Kovačevićem?“ upita Mitar. „Renatu dovodim oko deset“, Pop je razrađivao strategiju. „Torbica će do pola deset već biti ukomiran, u carstvu snova. Znaš da debela svinja uvek loče posle podne. A Kovačević, šta si mislio, da će se on ovde s nama motati? Ide taj u grad, provešće noć kod žene i dece“ Mitar se ponovo zagleda u avetinjski puste kuće, osećajući da mu vetar struže po kičmi. Najednom, jedva je čekao da ih vidi. Da čuje Renatin glupavi kikot – sada mu se on činio kao najlepša muzika. Bilo šta, samo da razbije jezivu, zjapeću tišinu, koju je prekidao tek fijuk suludog vetra. Baci pogled na sat, i ču korake. Damir i Slaviša. „Sve po planu?“ reče kad su ušli u stražarsku kuću. „Jašta“, otpuhnu Damir. „Krmak se naroljao i zaspao. Kovačevića nema, taj je već zapalio u grad. Kasarna je potpuno prazna, niko neće u obilazak straže noćas. Oni u kuvariji su mirni, gledaće svoja posla. Sve je čisto.“
22.30
Stražarska kućica orila se od smeha. Mitar je pocrveneo u licu od rakije; baš se lepo ugrejao. Sa svakom novom čašicom, Renata mu je izgledala sve lepša. Mršavi hašišar je opčinjeno buljio u nju. Slaviša će se još zaljubiti, pomisli Mitar. Razgovor je bio sve opušteniji. Damirove ruke su joj šarale po džemperu, pipajući grudi. Mitar joj stavi ruku na butinu. Cerekala se kao luda, pijana i vesela. Ipak, oči su joj i pijanoj, tražile Popa. Mitar po prvi put oseti ubod ljubomore. Prokletsvo, tip se sviđao baš svima. Ne bi trebalo da ga je briga zbog naklonosti jedne fufice, ali nije mogao poreći da ga je žacnulo. Pop se ipak pokazao drugarčinom. Očima joj dade znak, i ona uhvati zbunjenog i pocrvenelog Slavišu pod ruku. Njih trojica se bez reči pokupiše napolje. Ugrejane od rakije i navale strasti, zapuhnu ih ledeni decembarski vazduh. Mitrovo dobro raspoloženje namah iščeznu. Prokleto mesto, pomisli. Ne dozvoljava ti ni pola sata sreće, ni pola sata zdravog razuma. Ruševine su preteći zjapile iz mraka, kao da će ih progutati. Mitar se strese. Uzidaće nas u sebe, kao Skadar na Bojani. Odmahnu glavom, da rastera sulude misli. Vetar još jednom zafijuka, i Mitru se učini da čuje nešto u daljini... neki zvuk koji ne bi trebalo da se čuje.
Ponovo. Ovaj put nije moglo biti greške. Jecaj. Plač. „Jeste li čuli? Neko plače u blizini? Pope... da proverimo?“ reče Mitar. „Kakav plač? Ništa nisam čuo.“ Damir je vrteo glavom. „Ma, znaš da vetar proizvodi čudne zvukove“, reče Pop. „Napet si, opusti se.“ „Da, u pravu si. Napet sam, samo vetar.“ Odgovori Mitar, nimalo ubeđen. „Biće hrabriji kad mu Renata popuši“, nasmeja se Damir. Idiote, pomisli Mitar, ali zadrža tu misao za sebe.
23.00
Slaviša je izgledao iscrpljeno... i nekako previše bledo. Dok su pušili ispred stražare, kroz zavijanje vetra slušali su Renatino i Damirovo stenjanje i cerekanje. „Pa, kako je bilo? Dobra mala, a?“ Pop ga veselo gurnu ramenom. Slaviša je ćutao. Pušio je ćutke, a onda se okrenuo i pogledao Popa u oči. Mitar se naježi. To je bio prazan pogled... pogled mrtvaca. „Pope“, poče Slaviša, „ono što si pričao da ti se desilo... kad si se vraćao iz kenjare. Da si imao osećaj da te neko posmatra sa stadionskog koša, da su ti se dlake na vratu naježile?“
„Samo ružan osećaj, ništa više“, reče Pop. „Ove proklete ruševine same po sebi su depresivne.“ „Konačno si prestao biti devac, pa si se ukenjao“, Mitar pokuša da okrene na šalu. „Mitre, čuo si šta se ovde događalo devedeset druge i u novogodišnjoj noći devedeset treće. Znaš kako se ubijalo. Poznajem momke iz prošlogodišnje klase. Čuo sam da su neki otkačili. Čuli su glasove, priviđalo im se svašta na noćnoj straži.“ Slaviša je bio beo kao kreč. „Ti nisi normalan. Čoveče, zašto ne pričaš o maloj, nego se opterećuješ babskim pričama?“ Mitar je besneo, ali je osećao strah. Po prvi put je popizdeo na Popa. Nisu ovo smeli uraditi. Previše patnje i bola zakopano je u tim zidinama. Oskrnavili su ovo mesto. Mitar nije shvatao kakva se misao formira u njegovom umu, ali je osećao da nešto dolazi, večno i konačno, dok je vetar neprekidno pevao kroz zidine. „Dok smo, znaš...“ Slaviša promuca, „sa prozora nas je posmatrala neka devojčica.“
23.20
Pop je bio predzadnji. Mitar je osećao prazninu, sve u njemu je vrištalo, a nada gasnula; osećao je da se beskrajna, konačna hladnoća bliži i da će ih sve usisati u tamu kao čudovišni vrtlog. Ne, sunce neće svanuti za nas, nikada, pomisli. Ovo mesto će nas pojesti, primiti u sebe zauvek, ugradiće nas u svoje krvave temelje, gde ćemo do kraja večnosti slušati pesmu zimskog vetra i plač mrtvih.
Renatino telo bilo je toplo, meko i podatno, njene usne vlažne i željne. Mitar joj je bio zahvalan na tom daru. Nije je više potcenjivao, sada je uvideo svu veličinu i lepotu onoga što im je pružila. Da stvorimo život usred ove pustoši, smrti i razaranja. Da postanemo na neki način besmrtni. Nikada nećemo znati ko je od nas, zar ne? „Hvala ti“, poljubio ju je nežno, u čelo i oči, a zatim izašao u tamu. Dočekao ga je talas beline, mećava koja je brisala čula, um i vreme... Mitar je kroz tu belinu video i čuo ono što je prošlo i što je naslućivao da se ovde dogodilo. Posmatrale su ga oči mrtvih koji su se obešeni, njihali sa koša. Čuo je rafale koji su kosili ljude ispred vlastitih kuća. Video je porušene zidine u njihovom nekadašnjem sjaju – dok su kuće još bile čitave, a plameni jezici tek počinjali da ih ližu. Čuo je nasmejane glasove vojnika koji su tovarili stvari u kamione i kola. Video je i najbizarniju sliku od svih – sa gomile leševa ustala je devojčica, mala, mršava, u kratkoj haljinici i prevelikom džemperu, jecajući je dozivala majku, držeći u rukama školsku muzičku svesku – kajdanku, sa koje je kapala krv. Otvorio je oči, svet oko njega je stao, zarobljen u hladnoj, bezvremenoj tami. Pogledao je u kasarnu – nije bilo svetala. U umu mu se fomirala još jedna slika – torbica leži u lokvi krvi, očiju ispunjenih užasom i mrtvim rukama čvrsto steže staklo zariveno u grkljan. Vratio je pogled na put – mećava mu je otežavala vidik, ali dobio je neko šesto čulo kojim se probijao kroz ledenu tamu. Na putu je uočio sitnu siluetu. Dozivala ga je ručicama. Mitar gotovo oseti olakšanje. Neće više biti ružnih snova, krivice zbog tuđih grehova, neprijateljskog okruženja koje ga je izjedalo iznutra kao rak. Nije se više plašio, postaće jedno sa ovim mestom, zauvek.
Renata je plakala. Um joj se polako bistrio od pića i nije bila ponosna što leži u bednoj stražarskoj kućici, sa toplim semenom četvorice muškaraca u sebi. Poslednji, Mitar, uradio je nešto što joj niko dosad nije priuštio... Poljubac u oči i čelo, tople, nežne reči koje su joj poterale suze na oči. To je bolelo više od osećaja poniženosti i papirnih dojčmaraka koje su bile razbacane po krevetu. Polako se pridigla, ošamućena od pića i strasti. Prokletstvo, gde su svi? Moraće da prespava tu. Ne može po ovom kijametu u grad. Jedino ako je neko isprati. Mogao bi Pop. Možda i Mitar. Sladak je, pomisli. Glumi muškarčinu i mrguda, ali zapravo je nežan i drag. Ogrnula se kaputom i izašla napolje. Dozivala je momke, ali odgovara nije bilo. Pogledala je mračnu siluetu kasarne – nekadašnje škole. Da nisu tamo otišli? Zar tako, bez pozdrava, ciao bella, odradili smo šta smo imali, sad sama po kijametu idi nazad u grad? Na pola puta prema kasarni videla je siluetu. Prišla je bliže i shvatila da se radi o devojčici. Mogla je imati nekih pet-šest godina. Bila je bleda, ispijenog lica, umornih, tužnih očiju. Kratka haljinica i tanušni džemperčić skrivali su krhko telo. „Mila, šta ti se desilo? Otkud ovde u ovo doba? Gde su ti roditelji?“ Devojčica ne odgovori. Samo je pogledala krupnim crnim očima i Renati se u nastupu lucidnosti učini da je devojčica previše bleda, gotovo prozirna, da joj sa kajdanke koju drži u rukama kaplje krv, da joj pada na noge i prolazi kroz njih ne ostavljajući nikakav trag, ali joj misao pobeže. „Uzmi“, reče i ogrnu devojčicu svojim kaputom. Nikakvog odgovora. Pomislila je da je povede sa sobom u grad, da je nahrani i ugreje, ali u tom momentu se nečeg setila. Prokletsvo, pomisli, zaboravila sam pare. „Sačekaj me tu mila, odmah se vraćam.“ Ponovo nikakvog odgovora. Vratila se u stražarsku kućicu, povremeno se osvrćući da vidi devojčicu, koja se nije pomerala sa puta. Na krevetu su bile četiri novčanice od po dvadeset maraka, ona ispruži ruku da ih uzme, i u tom momentu zidovi oživeše. Prvo su došle slike – videla je njihova lica, prozirna, bleda, nestvarna, kako se meškolje u zidu – a, onda je stigao i zvuk. Glasovi su bili daleki, kao da dolaze iz drugog sveta, ali prepoznala ih je. Pop. Mitar. Damir. Slaviša. „Mi ostajemo ovde, na noćnoj straži. Poseti nas nekad. Dođi. Dođi. Ne ostavljaj nas same u večnosti.“ Vrisnula je i istrčala napolje. Pogledala je u devojčicu koja je sada bledela, postajala sve nejasnija, poput sićušne zvezde koja gasne na noćnom nebu. Tanka ručica podiže se u nešto nalik pozdravu. Renata joj ošamućena mahnu, a zatim devojčica nestade. Na mestu gde je stajala sada je samo ležao Renatin kaput. Renata pade na kolena, mećava joj se sjuri u oči i sve brane popustiše- jecala je dugo, želeći da zaboravi sve, utvarnu devojčicu, momke, tako žive i vatrene do pre samo koji minut koji su joj sada šaptali glasovima iz zida i ovo prokleto mesto. Želela je da zaspe na snegu i da kada se probudi, sve bude samo ružan san. Nije čula zvuk automobila koji se probijao kroz mećavu. Vrisnula je kada joj se nečija ruka spustila na rame. Vrisak se pretvorio u jecaj kada je prepoznala očevo lice. Pomislila je koliko ga je puta povredila i umesto osude na tom dobroćudnom licu videla samo brigu i nežnost. Zagrlio je čvrsto, milovao po kosi, šaptao umirujuće reči. Dobri, stari tata pomisli. Osećao je da nešto ne valja – ili se jednostavno prepao snega, noći i mećave i krenuo po nju. Dok su se vozili kući, učinilo joj se da kroz fijukanje vetra čuje glasove, mešali su se muški, momački tonovi, i plač koji je podsećao na dečiji. Ali pre nego što je njen um pokušao da tu informaciju obradi, umor je savladao i čvrsto je zaspala.
Kola se zaustaviše pored niske, neugledne kućice smeštene u blizini velike škole. Iz kola izađe mlada, naočita žena, vodeći za ruku malog dečaka. Kao i svake novogodišnje večeri godinama unazad dolazili su da polože cveće u kuću – ruševinu. Žena se priseti priča… o obnavljanju iste. Pokušaju obnavljanja. Desile su se čudne nesreće radnicima, pa su nakon toga pokušali da je potpuno sravne, ali ni to nije uspelo. Jedan bagerista je dobio srčani udar, a drugi je poludeo. Na kraju su rešili da je ostave na miru. Osećala je podozrive poglede seljaka koji su virili iza zavesa – pretpostavljala je da odavno misle da je ćaknuta. Ipak je nisu dirali – dolazila je na isto mesto godinama i navikli su na nju kao što naviknu na mraz, mećavu ili oluju. Položili su cveće i žena pomazi crnokosog dečaka po kosi. „Da može otac da te vidi, kako si lep i porastao“, reče. Mitre, uvek si mi bio najdraži, a nisam imala prilike da ti to kažem. Bila sam sa Popom samo da bih bila u tvojoj blizini. Oprosti mi. Mislila sam da nikada ne bi poželeo da budeš sa nekim… kao što sam ja. „Otac, mama?“ dečak je upitno pogleda. „Čike koje šapuću iz zidova kažu da ovde počivaju moji očevi.“
31.decembar, 1993. godina, negde u Bosni
Svet je bio nepomičan, beo i tih poput smrti. Mitar nervoznim, promrzlim prstima zapali cigaretu. Nikada nije voleo zimu i glupave novogodišnje praznike. Loše je spavao poslednjih dana. Preksinoć se probudio skočen od leda, pred samu zoru, da bi mu se vid poigrao sa živcima. Sa prozora ga je posmatralo bledo, gotovo prozirno lice devojčice. Skočio je sa kreveta istog trenutka kada je ugledao, dograbio papovku i izjurio iz stražare. Nikoga nije bilo napolju; ničega. Još jedna prevara umornog uma. Požalio je što se nije ranije vratio sa odsustva. Sada bi bar sa ostatkom jedinice bio na liniji. Bolje je biti i u rovu, pomisli, nego sa još trojicom zgubidana čuvati besmislenu stražu u porušenom selu, slušajući zavijanje beživotnog decembarskog vetra, koji mu je strugao po živcima i činio ga napetim i agresivnim. Trojica zgubidana. Prezrivo pljunu u sneg. Dvojica će se jednog dana poubijati. Damir i Slaviša. Damir mu je išao na živce svojim srbovanjem, stupidnim veličanjem likova i stvari o kojima pojma nije imao. Krupan, ko od brda odvaljen. Puno mišića, a malo pameti. Još gore, kratak fitilj. Slaviša – sušta suprotnost. Sav u hipi fazonu, mršav, bled i usukan. Gitara, Bitlsi, Bob Marli, mir, svi ljudi se vole i slična sranja. Silom prilika tu gde je, mrzeo je i vojsku kojoj je pripadao i njene vojnike. Mitar ih je mrzeo obojicu podjednako. Glupa seljačina i glupi gradski kicoš. Ali treći... sa nadimkom Pop. Mitar mu se divio. Hrabar ,odvažan, bez straha na liniji, sposoban da svakom oficirčiću saspe u lice šta misli. Tip zaista ima harizmu, pomisli Mitar. Prosto se prirodno nametnuo kao vođa. Sve je na kraju krajeva, i poteklo od Popa. Cela suluda ideja. Mitar pogleda u mrtvo belilo, prisećajući se razgovora od pre nekoliko sati. „Nećemo valjda novogodišnju noć provesti stražareći u ovim ruševinama? Recite mi da se šalite“, Pop ih je gledao sa nevericom. Damir se lenjo protegnu na krevetu. „A, šta ‘oćeš da radimo? Da brišemo kući? Znaš dobro koliko ima punktova vojne policije.“ „Mogli bi smo da ostanemo ovde, igramo karte, drmnemo koje pivo...“ Mitar se nadao da će poslušati glas razuma. Popov iznenadni kez, nije međutim slutio na dobro. Mitar je dobro poznavao njegov govor lica. Kad god bi mu se takav osmeh proširio licem, usledio bi neki belaj. „A, da dovedem Renatu, da se malo zabavimo?“ Popov kez je bio sve veći. Damiru se oči zacakliše. „Nije ti to loša ideja“, dobaci. „Nije, ako hoćeš da zakačiš sve polne bolesti koje postoje“, oglasi se Slaviša. „Šta je hašišaru?“ Damir se smeškao. „Bojiš se ženske? Pa sutra možeš poginuti budalo, a da se ne omrsiš.“ „Daj, ne serite“, Pop je bio uporan. „Riba skroz dobro izgleda. Noge da umreš, crna kosa, dobro nije nešto u faci, ali dupe i sise ima se šta videti.“ „Da izgleda dobro, izgleda“, Mitar se složio. „Samo što je pola grada, i tri četvrtine kasarne prošlo kroz nju. Bila je s oficirima za lovu. Mršavi je u pravu, fasovaćemo neku boleštinu.“ Bilo je međutim, kasno. Damir se primio. Slavišin otpor se topio. Pop je bio ubedljiv. Dobar je s Renatom, skupiće love što imaju, pa će je dovesti da se sve petoro fino zabave. Na kraju je Mitar popustio. Pomisao na Renatine snažne butine i kurvinski pogled, bila je ipak primamljivija od zurenja u ledenu pomrčinu. Ili kartanja i opijanja. Ostao je još jedan detalj. Tačnije dva. „Šta ćemo s vodnikom Torbicom? I onim magarcem Kovačevićem?“ upita Mitar. „Renatu dovodim oko deset“, Pop je razrađivao strategiju. „Torbica će do pola deset već biti ukomiran, u carstvu snova. Znaš da debela svinja uvek loče posle podne. A Kovačević, šta si mislio, da će se on ovde s nama motati? Ide taj u grad, provešće noć kod žene i dece“ Mitar se ponovo zagleda u avetinjski puste kuće, osećajući da mu vetar struže po kičmi. Najednom, jedva je čekao da ih vidi. Da čuje Renatin glupavi kikot – sada mu se on činio kao najlepša muzika. Bilo šta, samo da razbije jezivu, zjapeću tišinu, koju je prekidao tek fijuk suludog vetra. Baci pogled na sat, i ču korake. Damir i Slaviša. „Sve po planu?“ reče kad su ušli u stražarsku kuću. „Jašta“, otpuhnu Damir. „Krmak se naroljao i zaspao. Kovačevića nema, taj je već zapalio u grad. Kasarna je potpuno prazna, niko neće u obilazak straže noćas. Oni u kuvariji su mirni, gledaće svoja posla. Sve je čisto.“
22.30
Stražarska kućica orila se od smeha. Mitar je pocrveneo u licu od rakije; baš se lepo ugrejao. Sa svakom novom čašicom, Renata mu je izgledala sve lepša. Mršavi hašišar je opčinjeno buljio u nju. Slaviša će se još zaljubiti, pomisli Mitar. Razgovor je bio sve opušteniji. Damirove ruke su joj šarale po džemperu, pipajući grudi. Mitar joj stavi ruku na butinu. Cerekala se kao luda, pijana i vesela. Ipak, oči su joj i pijanoj, tražile Popa. Mitar po prvi put oseti ubod ljubomore. Prokletsvo, tip se sviđao baš svima. Ne bi trebalo da ga je briga zbog naklonosti jedne fufice, ali nije mogao poreći da ga je žacnulo. Pop se ipak pokazao drugarčinom. Očima joj dade znak, i ona uhvati zbunjenog i pocrvenelog Slavišu pod ruku. Njih trojica se bez reči pokupiše napolje. Ugrejane od rakije i navale strasti, zapuhnu ih ledeni decembarski vazduh. Mitrovo dobro raspoloženje namah iščeznu. Prokleto mesto, pomisli. Ne dozvoljava ti ni pola sata sreće, ni pola sata zdravog razuma. Ruševine su preteći zjapile iz mraka, kao da će ih progutati. Mitar se strese. Uzidaće nas u sebe, kao Skadar na Bojani. Odmahnu glavom, da rastera sulude misli. Vetar još jednom zafijuka, i Mitru se učini da čuje nešto u daljini... neki zvuk koji ne bi trebalo da se čuje.Ponovo. Ovaj put nije moglo biti greške. Jecaj. Plač. „Jeste li čuli? Neko plače u blizini? Pope... da proverimo?“ reče Mitar. „Kakav plač? Ništa nisam čuo.“ Damir je vrteo glavom. „Ma, znaš da vetar proizvodi čudne zvukove“, reče Pop. „Napet si, opusti se.“ „Da, u pravu si. Napet sam, samo vetar.“ Odgovori Mitar, nimalo ubeđen. „Biće hrabriji kad mu Renata popuši“, nasmeja se Damir. Idiote, pomisli Mitar, ali zadrža tu misao za sebe.
23.00
Slaviša je izgledao iscrpljeno... i nekako previše bledo. Dok su pušili ispred stražare, kroz zavijanje vetra slušali su Renatino i Damirovo stenjanje i cerekanje. „Pa, kako je bilo? Dobra mala, a?“ Pop ga veselo gurnu ramenom. Slaviša je ćutao. Pušio je ćutke, a onda se okrenuo i pogledao Popa u oči. Mitar se naježi. To je bio prazan pogled... pogled mrtvaca. „Pope“, poče Slaviša, „ono što si pričao da ti se desilo... kad si se vraćao iz kenjare. Da si imao osećaj da te neko posmatra sa stadionskog koša, da su ti se dlake na vratu naježile?“„Samo ružan osećaj, ništa više“, reče Pop. „Ove proklete ruševine same po sebi su depresivne.“ „Konačno si prestao biti devac, pa si se ukenjao“, Mitar pokuša da okrene na šalu. „Mitre, čuo si šta se ovde događalo devedeset druge i u novogodišnjoj noći devedeset treće. Znaš kako se ubijalo. Poznajem momke iz prošlogodišnje klase. Čuo sam da su neki otkačili. Čuli su glasove, priviđalo im se svašta na noćnoj straži.“ Slaviša je bio beo kao kreč. „Ti nisi normalan. Čoveče, zašto ne pričaš o maloj, nego se opterećuješ babskim pričama?“ Mitar je besneo, ali je osećao strah. Po prvi put je popizdeo na Popa. Nisu ovo smeli uraditi. Previše patnje i bola zakopano je u tim zidinama. Oskrnavili su ovo mesto. Mitar nije shvatao kakva se misao formira u njegovom umu, ali je osećao da nešto dolazi, večno i konačno, dok je vetar neprekidno pevao kroz zidine. „Dok smo, znaš...“ Slaviša promuca, „sa prozora nas je posmatrala neka devojčica.“
23.20
Pop je bio predzadnji. Mitar je osećao prazninu, sve u njemu je vrištalo, a nada gasnula; osećao je da se beskrajna, konačna hladnoća bliži i da će ih sve usisati u tamu kao čudovišni vrtlog. Ne, sunce neće svanuti za nas, nikada, pomisli. Ovo mesto će nas pojesti, primiti u sebe zauvek, ugradiće nas u svoje krvave temelje, gde ćemo do kraja večnosti slušati pesmu zimskog vetra i plač mrtvih.
23.40
Renatino telo bilo je toplo, meko i podatno, njene usne vlažne i željne. Mitar joj je bio zahvalan na tom daru. Nije je više potcenjivao, sada je uvideo svu veličinu i lepotu onoga što im je pružila. Da stvorimo život usred ove pustoši, smrti i razaranja. Da postanemo na neki način besmrtni. Nikada nećemo znati ko je od nas, zar ne? „Hvala ti“, poljubio ju je nežno, u čelo i oči, a zatim izašao u tamu. Dočekao ga je talas beline, mećava koja je brisala čula, um i vreme... Mitar je kroz tu belinu video i čuo ono što je prošlo i što je naslućivao da se ovde dogodilo. Posmatrale su ga oči mrtvih koji su se obešeni, njihali sa koša. Čuo je rafale koji su kosili ljude ispred vlastitih kuća. Video je porušene zidine u njihovom nekadašnjem sjaju – dok su kuće još bile čitave, a plameni jezici tek počinjali da ih ližu. Čuo je nasmejane glasove vojnika koji su tovarili stvari u kamione i kola. Video je i najbizarniju sliku od svih – sa gomile leševa ustala je devojčica, mala, mršava, u kratkoj haljinici i prevelikom džemperu, jecajući je dozivala majku, držeći u rukama školsku muzičku svesku – kajdanku, sa koje je kapala krv. Otvorio je oči, svet oko njega je stao, zarobljen u hladnoj, bezvremenoj tami. Pogledao je u kasarnu – nije bilo svetala. U umu mu se fomirala još jedna slika – torbica leži u lokvi krvi, očiju ispunjenih užasom i mrtvim rukama čvrsto steže staklo zariveno u grkljan. Vratio je pogled na put – mećava mu je otežavala vidik, ali dobio je neko šesto čulo kojim se probijao kroz ledenu tamu. Na putu je uočio sitnu siluetu. Dozivala ga je ručicama. Mitar gotovo oseti olakšanje. Neće više biti ružnih snova, krivice zbog tuđih grehova, neprijateljskog okruženja koje ga je izjedalo iznutra kao rak. Nije se više plašio, postaće jedno sa ovim mestom, zauvek.
00.00
Renata je plakala. Um joj se polako bistrio od pića i nije bila ponosna što leži u bednoj stražarskoj kućici, sa toplim semenom četvorice muškaraca u sebi. Poslednji, Mitar, uradio je nešto što joj niko dosad nije priuštio... Poljubac u oči i čelo, tople, nežne reči koje su joj poterale suze na oči. To je bolelo više od osećaja poniženosti i papirnih dojčmaraka koje su bile razbacane po krevetu. Polako se pridigla, ošamućena od pića i strasti. Prokletstvo, gde su svi? Moraće da prespava tu. Ne može po ovom kijametu u grad. Jedino ako je neko isprati. Mogao bi Pop. Možda i Mitar. Sladak je, pomisli. Glumi muškarčinu i mrguda, ali zapravo je nežan i drag. Ogrnula se kaputom i izašla napolje. Dozivala je momke, ali odgovara nije bilo. Pogledala je mračnu siluetu kasarne – nekadašnje škole. Da nisu tamo otišli? Zar tako, bez pozdrava, ciao bella, odradili smo šta smo imali, sad sama po kijametu idi nazad u grad? Na pola puta prema kasarni videla je siluetu. Prišla je bliže i shvatila da se radi o devojčici. Mogla je imati nekih pet-šest godina. Bila je bleda, ispijenog lica, umornih, tužnih očiju. Kratka haljinica i tanušni džemperčić skrivali su krhko telo. „Mila, šta ti se desilo? Otkud ovde u ovo doba? Gde su ti roditelji?“ Devojčica ne odgovori. Samo je pogledala krupnim crnim očima i Renati se u nastupu lucidnosti učini da je devojčica previše bleda, gotovo prozirna, da joj sa kajdanke koju drži u rukama kaplje krv, da joj pada na noge i prolazi kroz njih ne ostavljajući nikakav trag, ali joj misao pobeže. „Uzmi“, reče i ogrnu devojčicu svojim kaputom. Nikakvog odgovora. Pomislila je da je povede sa sobom u grad, da je nahrani i ugreje, ali u tom momentu se nečeg setila. Prokletsvo, pomisli, zaboravila sam pare. „Sačekaj me tu mila, odmah se vraćam.“ Ponovo nikakvog odgovora. Vratila se u stražarsku kućicu, povremeno se osvrćući da vidi devojčicu, koja se nije pomerala sa puta. Na krevetu su bile četiri novčanice od po dvadeset maraka, ona ispruži ruku da ih uzme, i u tom momentu zidovi oživeše. Prvo su došle slike – videla je njihova lica, prozirna, bleda, nestvarna, kako se meškolje u zidu – a, onda je stigao i zvuk. Glasovi su bili daleki, kao da dolaze iz drugog sveta, ali prepoznala ih je. Pop. Mitar. Damir. Slaviša. „Mi ostajemo ovde, na noćnoj straži. Poseti nas nekad. Dođi. Dođi. Ne ostavljaj nas same u večnosti.“ Vrisnula je i istrčala napolje. Pogledala je u devojčicu koja je sada bledela, postajala sve nejasnija, poput sićušne zvezde koja gasne na noćnom nebu. Tanka ručica podiže se u nešto nalik pozdravu. Renata joj ošamućena mahnu, a zatim devojčica nestade. Na mestu gde je stajala sada je samo ležao Renatin kaput. Renata pade na kolena, mećava joj se sjuri u oči i sve brane popustiše- jecala je dugo, želeći da zaboravi sve, utvarnu devojčicu, momke, tako žive i vatrene do pre samo koji minut koji su joj sada šaptali glasovima iz zida i ovo prokleto mesto. Želela je da zaspe na snegu i da kada se probudi, sve bude samo ružan san. Nije čula zvuk automobila koji se probijao kroz mećavu. Vrisnula je kada joj se nečija ruka spustila na rame. Vrisak se pretvorio u jecaj kada je prepoznala očevo lice. Pomislila je koliko ga je puta povredila i umesto osude na tom dobroćudnom licu videla samo brigu i nežnost. Zagrlio je čvrsto, milovao po kosi, šaptao umirujuće reči. Dobri, stari tata pomisli. Osećao je da nešto ne valja – ili se jednostavno prepao snega, noći i mećave i krenuo po nju. Dok su se vozili kući, učinilo joj se da kroz fijukanje vetra čuje glasove, mešali su se muški, momački tonovi, i plač koji je podsećao na dečiji. Ali pre nego što je njen um pokušao da tu informaciju obradi, umor je savladao i čvrsto je zaspala.
31. decembar 2000. godine, negde u Bosni
Kola se zaustaviše pored niske, neugledne kućice smeštene u blizini velike škole. Iz kola izađe mlada, naočita žena, vodeći za ruku malog dečaka. Kao i svake novogodišnje večeri godinama unazad dolazili su da polože cveće u kuću – ruševinu. Žena se priseti priča… o obnavljanju iste. Pokušaju obnavljanja. Desile su se čudne nesreće radnicima, pa su nakon toga pokušali da je potpuno sravne, ali ni to nije uspelo. Jedan bagerista je dobio srčani udar, a drugi je poludeo. Na kraju su rešili da je ostave na miru. Osećala je podozrive poglede seljaka koji su virili iza zavesa – pretpostavljala je da odavno misle da je ćaknuta. Ipak je nisu dirali – dolazila je na isto mesto godinama i navikli su na nju kao što naviknu na mraz, mećavu ili oluju. Položili su cveće i žena pomazi crnokosog dečaka po kosi. „Da može otac da te vidi, kako si lep i porastao“, reče. Mitre, uvek si mi bio najdraži, a nisam imala prilike da ti to kažem. Bila sam sa Popom samo da bih bila u tvojoj blizini. Oprosti mi. Mislila sam da nikada ne bi poželeo da budeš sa nekim… kao što sam ja. „Otac, mama?“ dečak je upitno pogleda. „Čike koje šapuću iz zidova kažu da ovde počivaju moji očevi.“
COMMENTS